Изборни систем представља “средство” којим се гласови бирача преводе у мандате. Разликујемо већинске, пропорционалне и мешовите изборне системе, а сваки од њих производи различите обрасце политичке репрезентације, структуре партијског система и расподеле политичке моћи. Од начина на који се гласови претварају у посланичке мандате зависи састав парламента, заступљеност политичких странака, однос бирача и посланика, али и начин на који се након избора формира парламентарна већина. Управо зато исти распоред гласова, примењен у различитим изборним системима, може произвести веома различите политичке резултате. Пропорционални системи настоје да мандате расподеле у складу са процентом освојених гласова, док већински системи могу произвести знатно већу разлику између удела гласова и удела посланичких места.
Србија и Уједињено Краљевство представљају добар пример ове разлике: Србија за избор посланика за Народну скупштину користи пропорционални систем, док се посланици британског Дома комуна, а што је доњи дом парламента, бирају већинским системом first-past-the-post.
Како функционише изборни систем у Србији?
Према Закону о избору народних посланика, Народна скупштина има 250 народних посланика, који се бирају на четири године. Бирач располаже једним гласом и гласа за изборну листу, а читава Република Србија представља једну изборну јединицу. Мандати се изборним листама расподељују сразмерно броју освојених гласова, применом система највећег количника. То значи да грађанин на парламентарним изборима не бира једног кандидата који представља његову локалну изборну јединицу, већ гласа за једну од понуђених изборних листа. Након што се утврди колико је мандата припало одређеној листи, они се додељују кандидатима према њиховом редоследу на тој листи. У расподели мандата учествују изборне листе које су добиле најмање 3% гласова бирача који су гласали. Посебна правила важе за изборне листе националних мањина, а на које се примењује природни праг.
Суштина пропорционалног система зато је релативно једноставна: што изборна листа добије већи део релевантних гласова, требало би да добије и већи део посланичких места. Пропорционалност, међутим, није математички савршена. На коначан однос гласова и мандата утичу изборни цензус, гласови дати листама које не учествују у расподели, као и сам метод прерачунавања гласова у мандате. Пропроционални изборни систем доприноси бољој расподели мандата спрам освојених гласова, па је самим тим диспропорционалност мања. Мање странке имају више шансе за улазак у парламент, те у његовом раду учествује већи број политичких странка. Веза између бирача и посланика је мања, јер се гласа за странку а не појединца. Владе су углавном коалиционе.
Србија и Уједињено Краљевство – два различита приступа
Разлика постаје посебно јасна када Србију упоредимо са Уједињеним Краљевством. За избор Дома комуна користи се већински систем first-past-the-post. Уједињено Краљевство је подељено на 650 једномандатних изборних јединица, а у свакој се бира један посланик. Мандат добија кандидат који освоји највећи број гласова, без обзира на то да ли је освојио апсолутну већину.То показује колико је у британском систему важна географска расподела подршке. Странка може имати велики број бирача широм земље, али ако њени кандидати завршавају други у великом броју изборних јединица, ти гласови јој неће донети посланичка места. Истовремено, регионална странка са географски концентрисаном подршком може освојити мандате иако је њен удео гласова на нивоу читаве државе релативно мали.
Пропорционалност или непосредна територијална веза?
Поређење Србије и Уједињеног Краљевства односно пропорционалног и већинсгко система показује да изборни систем није само различита формула за пребројавање гласова. Различити модели производе различите последице у погледу састава парламента. Српски систем ставља нагласак на пропорционалност: територија државе чини једну изборну јединицу, грађани гласају за изборне листе, а изборни резултат се на националном нивоу преводи у 250 мандата. Британски модел полази од територијалног представљања – свака од 650 изборних јединица бира свог представника – због чега постоји непосреднија веза између посланика и бирача на одређеној територији, али национални проценат гласова неке странке не мора одговарати њеном проценту места у парламенту.
Више о парламентарном систему Уједињеног Краљевства можете прочитати овде.
Аутор: Лука Лабус, адвокат и студент мастер студија на Факултету политичких наука у Београду.
